Borba građana za pravo na čistu vodu i čist vazduh tek predstoji !

Na primeru gradnje malih derivacionih hidro elektrana u Srbiji u poslednji deset godina, vide se, kao na dlanu,sve posledice pogrešnih odluka državne – javne vlasti na svim nivoima njenog organizovanja, donetih  na štetu opšteg – javnog  interesa a u korist  profita pojedinaca koji su gradeći ove objekte  naneli nesagledive i dugoročne posledice po životnu sredinu,čulo se,pored ostalog, u utorak 26.aprila na tribini “Reka čeka spas od čoveka”, koju je organizovala inicijativa “Pravo na vodu” na Trgu srpskih ratnika u Kraljevu.

O ovim i drugim pojavama koje su pratile  deceniju ekspanzije gradnje malih derivacionih hidro elektrana u Srbiji prisutnim građanima govorili su Ratko Ristić, prorektor Beogradskog univerziteta i profesor Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu,Predrag Simonović profesor Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i aktivisti Bojana Minović iz organizacije Saačuvajmo planinske reke Kraljeva,Iva Marković iz inicijative Pravo na vodu (Polekol) i Goran Nikolić iz inicijative Spasimo Studenicu.

“Uspelo se”, i za to vreme, izgradilo se “samo” 120 derivacionih mini hidroelektrana od nekad planiranih 856,  koje danas, u zbiru, daju 1 odsto ukupno proizvedene električne enegije u Srbiji.

Na našu sreću, planirano nije ostvareno jer da jeste imali bi smo preko 2400 dužnih kilometara ucevljenih najkvlitetnijih vodotokova i  toliko manje kilometara bistrih planinskih potoka,reka i rečica.

Ovako ,danas,u Srbiji  imamo “samo” stotinak i više dužnih kilometara reka uteranih u cevovode  posle kojih ništa više  nije isto u  kraju gde su one postavljene.

Da apsurd bude kompletan sve ovo urađeno je pod paskom i navodnom brigom za dobijanje “zelenih kilovata” ,energije dobijene iz obnovljivih izvora.

“Uspelo se” i kod nas, u Kraljevu .

Naši, investitori  iz Kraljeva, su sagradili  ,za sada, 10 derivacionim mini hidro elektrana, mahom na teritorij grada Kraljeva i opštine Raška.To je ,na sreću, malo više od 10 odsto  lokacija identifikovanih u prostornim planovima ove dve lokalne samouprave ,koji su usvajani daleko od očiju javnosti ili  uz učešće njenog manjeg ,“podobnog” dela.

Oni ,odlukom države, za svaki  kilovat isporučen u  distributivnu mrežu EPS-a dobijaju,u zavisnosti od snage njihovih elektrana, podsticajnu otkupnu cenu (čitaj povlašćenu) od 12,4  do  10,4 eurocenta po kilovatu a mi,potrošači, u tome učestvujemo plaćajući za utrošenu elektičnu energiju pored redovne cene i doplatu od 0,435 dinara po kilovatu za te “zelene kilovate”.

Nama  ostaju zarobljene ili presahle reke o čemu rečito govore i primeri koji su se čuli u Kraljevu,na tribini  “Reka čeka spas od čoveka”,poput onog da od 370 litara vode u sekundi izmerenih pre vodozahvata na reci Gokčanici ,posle vodozahvata meri samo 29 litara vode u sekundi ili na Brezanskoj i Šošaničkoj reci gde je napravljen cevovod dužine 3,5 kilometra pa je protok vode sa  200 litara u sekundi, u koritu reke opao na 17 litara.

Još je gora situacija u okolini Jošaničke Banje gde  su tokovi Jošanice, Samokovke i Gobeljske reke  ucevljeni u dužini od preko 27 kilometara što je polovina njihovog vodotoka.

Njihova sudbina je bila povod da se o tome razgovara pred  Međunarodnim tribunalom  za zaštitu prirode  ali je ročište ,prvobitno zakakazno za januar prošle godine u Marseju , odloženo zbog pandemije korone….

Ono što je još jedna karakteristika predhodne decenije kada se radi o gradnji malih hidro elektrana,pored već pomenutog  blagonaklonog odnosa donosilaca odluka na svim nivoima državne vlasti, jeste i pojava samoorganizovanje lokalnog stanovništva koje je ,uvideši i uverivši se u svu pogubnost takvih graditeljskih “poduhvata” počelo najpre sa pružanjem otpora daljoj gradnji na mnogim lokacijama širom Srbije.

Tek taj probuđeni aktivizam građana ,koji je, kasnije, dobijao i podršku delova stučne javnosti i akademske zajednice ,uticao je na donosioce odluka da ,najzad,počnu da  bar delom uključuju javnost u procese kreiranja javnih politika u sektoru energetke.

Ako se, posle decenija pogrešnog  odnosa  vlasti  prema prirodi i prirodnim resursima uzrokovanog neuvažavanjem opštih-  javnih interesa, naučila neka lekcija onda se ona ,pre svega, odnosi na potrebu  podržavanja i snaženja lokalnih inicijativa i (samo) organizovanja građana okupljenih oko  različitih vidova njihove borbe za očuvanje zdrave životne sredine.

Kroz ovaj “poligraf” kojim će se meriti  podrška i snaženje prava građana na zdravu životnu sredinu, prolaziće u godinama pred nama, hteli to ili ne, svi akteri na društvenoj sceni.

Političke partije pre svih.